Zašto ih nema (skoro pa najčešći razlog)

Dođeš. Iz nekog razloga. Uvek postoji razlog. Puko igranje nije razlog. Bar ne za tebe koji ovo čitaš. Ono što vidiš nikada nije objektivna slika. I ne može da bude. Da želiš objektivan prikaz, pročitao bi šta je autor napisao u predstavljanju ovog mesta. Ne, to se ne dešava. Skoro pa nikada. Ulaziš po prvi put i upijaš prve utiske. Posmatraš ovo mesto kroz prizmu vlastitih ambicija. Ocenjuješ. Ukoliko dobije prelaznu ocenu na prvi pogled, vratićeš se. Ukoliko ti se ne svidi, najverovatnije nećeš, barem ne u skorije vreme. Ali ti čitaš ovo, znači svidelo ti se. Možda ti je neko već pričao o ovom mestu, možda ti je dao i link, možda te u uputio u osnove. Stvaraš sliku zabavnog mesta gde se mogu igrati igre koje uglavnom već poznaješ. Može se i ćaskati, upoznavati, družiti. Osećaš da će ti prijati sati provedeni ovde. Osećaš da je ovo mesto gde ćeš bar na tih nekoliko sati moći da potisneš negativnosti iz stvarnog života. Upoznaješ i druge. Neki te zabavljaju, neki intrigiraju a sa nekima već osećaš bliskost. Počinješ sa njima intenzivnije da komuniciraš. Rađaju se emocije, vezuješ se. Linijom manjeg otpora u želji da više svog vremena provodiš tamo gde se osećaš bolje, počinješ da živiš virtuelno. Virtuleni život proizvodi realne emocije. Kada se isuviše vežeš za nekoga, poželiš da ga uvedeš u svoj realni život. A ta dva života su veoma često u koliziji. Nemoć da se to uskladi, promeni, dovodi do toga da se virtuelni život raspada kao balon od sapunice. Poželiš da nikada nisi ni došao na ovo mesto, da nikad nisi upoznao... ma da nikad nisi ni seo za računar... Dok se emocije ne ohlade. A onda... više sreće u narednom izvlačenju. Ostaješ bogatiji za jedan razred škole života.

Nagledao sam se za ovih nekoliko godina provedenih ovde, veza i vezica. I onih snažnih i onih ovlaš. I ljudi koji su sa istim ili različitim nikovima bili paralelno u više veza. I sve priče imaju, prepoznatljiv i lako uočljiv obrazac. Ona ili on dolaze na sajt i samostalno, ali npr. ona igra samo sa ženskim nikovima. Kada se on pojavi više niko za nju ne postoji sem njega (i obratno). Obavezno slušaju istog DJ-a... ma sve rade zajedno. Faze velike ljubavi i faze velike ljubomore. Pogotovo one ljubomore izazvane virtuelnim ispadima poput igranja sa nekim trecim. Ispada da je veći greh to igranje nego izlazak na večeru sa nekim iz realnog života... Kada se završi ili jedno ili oboje napuste ovo mesto. A neki se i vrate.

P.S. (dopisano sutradan)

Kada se desi ono pred kraj... i taj neko nikako da se odluci da preseče i da učini kraj tome nečemu... E tada ono divno, perspektivno mesto s početka priče, postaje nesnosna, bolna,  gluva soba, gde se ne zna koji osećaji nadvladavaju. Da li ostati u nadi da se će se nešto promeniti ili otići i prekinuti sve. Tada sve što je u početku bilo dobro počinje da smeta, da boli. Počinje paranoja i nervoza. I neka vrsta emotivnog pražnjenja u obliku svojevrsnog iživljavanja uz onu misao.."ma nek me banuju i onako mi je svejedno"... Koliko je samo molbi bilo za dobrovoljno doživotno banovanje, brisanje nicka... Sve ono što je valjalo, više ne valja... ni zabava ni ljudi ni igrice ni operateri ni clanarina... nista...