PRIZOR

Kada ostanemo same zvezde i ja, noć me zagrli a Mesec kao kakav vojnik stoji po strani čuvajući stražu. Ili tajnu. Dovoljno je da se samo jedna stvar sa svog mesta pomeri. Tajna više nije tajna. Čak i ove reči pišem oprezno. Krišom te tražim nežnog. Čujem kako pevaš, a tvoj glas..je vetar u moja ledja. Tako. To je dovoljno. A ja ću upaliti svetiljku. Sjajnu. Put sviju stvari.

   Vidim zvezdu koja se kao kakva kap kotrlja iz nečijeg oka i pada. Prekida me misao:

  Nikada nećeš biti zvečarka.

  Nećeš biti crv.

  Ni kamen.

  Ni prut.

  Ni list.

  Bićeš jabuka koja će jednom padajući, obasjavati brda i kule izmedju kojih će se nanovo Sunce radjati.

  Još danas osećala sam da mi se telo poput sveće topi. Rušim skrivene misli. Pogled podižem ka nebu. Kao u jednoličnoj noći "Kad je Mesec"... Čujem vetar kako komada noć, bez imalo hrabrosti da mu se suprostavi. Svet nestaje polako...