NEZABORAVNA SALATARA

Davis cup važi za posebno takmičenje u tenisu. Kako bi to i sami igrači rekli – To je nešto više od tenisa.

Sa toliko emocija ulaze na teren i igraju za svoju zemlju, svoju naciju, himnu i zastavu. Svi top igrači smatraju "Salataru" vrhuncem karijere.

Juče su naši dubl majstori  Zimonjić i Bozoljac pobedili neverovatnu braću Brajen. Odlično su igrali ali su imali i ono nešto posebno u grudima što ih dovelo do pobede. Bio je to neverovatan meč koji nas je koštao živaca. Nokte sam pojela  ali me ova bol dok pišem podseća na ogromnu pobedu.

Danas je sve na Noletu. Naša ljudina uvek daje utisak da igra za nas. Sa puno emocija on ulazi u svaku borbu Davis cupa.

Ne tako davno, salatara je sijala u našim rukama u Beogradskoj areni. Lepo bi bilo da ponovimo to!

I dalje doživim jake emocije kada se setim tog događaja.

Finale Davis cupa 2010 Francuska-Srbija. Dočekujemo Francuze u Areni. Nigde da procuri informacija gde nabavati karte. Stvara mi veliko opterećenje i svakoga dana proveravam. Dok se spremam za posao slušam jutarnji program baš iz tog razloga. Karte su puštene u prodaju. Ne jurim na posao već u banku koja ih prodaje. Biva gusto. Ne radi im program, koči. Navalila cela Srbija i teže je do karata nego što sam mislila. Bankarka taman obeleži tri spojena sedišta ona bivaju rezervisana dok se program otkoči. Napetost raste.

Ona postavlja glupo pitanje dok čekamo: „ A šta se to dešava tada tamo kad je ovakva gužva?“

Ne verujem da me to pita:“Ma ništa posebno, samo finale u Davis cupu. Budite uporni molim Vas...“

Sreća me je poslužila bar za petak i nedelju. Subota rasprodata. Nije važno, imam karte za dva dana.

Poneli smo sve navijačke rekvizite, namazali se bojama i raspoloženje je na visokom nivou. U putu se sluša Beogradski sindikat i pesma: Sija sunce kao zlato, svi u napad samo hrabro, znaj da u Beogradu, danas je dan za pobedu!!!

Na platou ispred Arene nas primeti neki reporter i dotrči: „Kako ste lepi! Zašto ste danas ovde?“ obraća se meni.

Mucam zbunjeno:„Da podržimo naše tenisere!“ (ovi moji me još uvek zezaju kako sam ja to izgovorila). Moje dete se bolje snašlo: „Došli smo da vidimo Noleta! On je broj 1!“ viče i podiže tri prsta. Dragi nešto dodaje dok ja gutam knedle. Mislila sam da ću osvanuti negde na Youtubu kao: Smešni navijači ali se do danas nisam pronašla.

Prvi dan prolazi rezultatom 1:1. Napeto, teško ali tek smo počeli, ima tu još puno da se igra. Idemo dalje!

Drugi dan loš za nas. Bili smo dobri, mogli smo ali nismo. Gubimo i Francuska vodi 2:1.

Ništa nije gotovo! Mi imamo nešto što oni nemaju! Noleta i njegovo preveliko srce. Nole pobeđuje Monfisa i mi ostajemo u igri. Nakon pobede se obraća publici, govori da smo potrebni Viktoru, motiviše nas i podiže na noge.

Viktor fantastičnom igrom uz pomoć 15 000 ljudi u Areni dovodi Srbiju do pobede.

Kakva je to ludnica bila. Glasna publika na nogama. Boli grlo, ruke, telo. Viktor iz publike i ekipe izvlači neku posebnu energiju i niže poene do pobede. Arena prepuna emocija preti da eksplodira. Poslednji servis, meč lopta sve je stalo:srce ne kuca, pluaća ne dišu. Iako je zabranjeno 15 000 ljudi je na nogama. Kraaaaaj! Srbija je svetski šampion! Bravo momci!

Ludilo u Areni! Neopisivo! Neprocenjivo! Smeh i suze! Sreća! Ma mogli smo da poletimo da nije bilo krova.

Naši se momci šišaju do glave kao što su i obećali. Nije mala stvar osvojiti Salataru. Izvode razne ludorije koje pozitivno danima odzvanjaju po svetu.

To su naši momci! Ubeđena sam da mi to možemo da ponovimo! Samo hrabro do pobede!!!!

Edited by Soya, 2013-04-07 13:57:12