Sve moje ljubavi i njihova prevozna sredstva

Samo da vam kažem... nije mi bila namera da totalno ubijem romantiku onim posterom i da mislite da vas ne čitam i da ne uživam u vašim blogovima. Naprotiv... nisam ja neka bezosećajna meduza, nego sam malo ljubomorna na vas, jer se svako moje insistiranje na romantici završi ili gadnim osipom, ili upornim konjuktivitisom, ili polomljenim rebrima. O tome nećete dobiti ni slovo, 'odma da znate!

Još jedna važna stvar da vam bude jasna pre nego što pređem na konkretno je da ja nemam položen vozački ispit, da me to nije nije nikad interesovalo. Potpuno sam svesna da je to za mene nesavladiva veština (kao i kuvanje), jer ja nisam u stanju da sinhronizujem upravljanje rukama i nogama i još da i mislima budem tu. Čak i kad bih položila, nikad se ne bih upustila u saobraćaj. Na raskrsnici u životu ne bih skrenula u levo, išla bih desno-desno-desno ma koliko put bio duži, a kružni tok na Slaviji bih prošla samo u slučaju da mi neko uperi pištolj u slepoočnicu, vrišteći, zatvorenih očiju, pod svetlima i sirenom.

Prva ljubav zaborava nema
Valjda zato što sam navatala stra' od njegove majke... al' o tome malko kasnije.

Moja prva ljubav je onaj moj neprebol sa brufenima, već izblogovan. Još iz gimnazijskih dana. Nije bio neki đak, pa sam se vazda nešto solidarisala sa njim i čekala ga u parku ispred gimnazije dok je on polagao popravne ispite. I tako jednom kad on ode na polaganje, ja zvrjim na klupi u parku i priđe mi baba sa susedne klupe i kaže: "Što ti leeeeep dečko.... nis' ni ti ružna, al on je ko lutka!" Dobro je, bako, idi svojim putem...

Završi on gimnaziju na jedvite jade, čak uspe da upise neki fakultet jer mu je majka pripretila da će preko svojih veza i vezica da ga zaposli u JKP Beogradska groblja kao noćnog čuvara ukoliko ne zagreje stolicu. I položi i vozački.

Tad je bila neka moda da te momak kao uči da voziš... i odemo mi na neki poligon i ja se sad ne sećam ni koji je auto imao... da l' beše fića il peglica, uglavnom nešto što ima prirubnicu (ma šta to bilo). Objasni on meni šta i kako i nije mi tako loše išlo par krugića a onda sam nasadila auto na ivičnjak te sam sjebetala tu prirubnicu. Živa sam se utronjala koji će posao da mi nađe njegova majka dok ne otplatim štetu kad je za svog sina jedinca smislila da bude čuvar groblja.

Prednji je srednji kad ispred ima pozadi

E on je imao motor. Motor.... jbt kako to moćno zvuči! A jedina sličnost između motora i ovog prdavca je što imaju po dva točka i što su jednako bučni. I 'ajde... 'oće da me provoza... vetar u kosi... pristanem ja. Ćurka. Drn zvrc održi on meni kratko predavanje kako treba u krivini... kad je krivina u levo i ja treba da se nagnem u levo. U redu, jasno. I uđemo mi u krivinu u levo al' ja se instiktivno naginjem u desno, valjda da održim ravnotežu. Ma ebse i ti i tvoj motor!
Ova ljubav mi najkraće trajala i nikad se više nisam naložila na nekog sa dvotočkašem, sve dok se nije pojavio Brajan.

Treća sreća i ljubav najveća

I najduža, jer traje već dvaesdve-tri-četri godine... sad ne znam tačno jer se to stalno menja. Eeee taj je vazda na ratnoj nozi sa svim mogućim prevoznim sredstvima... sa vozovima, sa autobusima što i nije za blog. Zadržaću se samo na automobilima. Dakle, do skoro je vozio samo pokretne kokošinjce, koje je kupovao isključivo noću od prijateljevih prijatelja i komšija. Po svanuću je bilo sasvim jasno da će krš biti potpuno mrtav do sledeće registracije.

I tako, jedne sibirske zime, kao u dr Živagu onaj dvorac u Varikinu (romantika), sednemo mi u auto a on - ni makac. Ma ni da čuje! Nesta romantike ko da je nikad nije ni bilo. I kaže meni moj dragi "aj' izađi pa malo poguraj".
Pogledam ga ispod oka najzavodljivijim pogledom od koga sam uganula trepavicu i pomislim šta bre da guram sunce ti žareno. Da l' je moguće da jedan uvaženi član Mense može da dođe do takve ideje... da ja guram auto i njega 'nako tananog u njemu. Reko'... znaš šta... aj' ti mene časkom podseti šta treba da stisnem, šta da pustim, pa ti mene guraj. I bi tako, održi on meni ubrzani kurs. Sednem ja za volan, neku pedalu stisnem, neku pustim i vidim nisam loša, upali auto bogami i ide. Polako, al' ide. Ideee jbt! U jednom trenutku, misleći da me gura, se okrenem da mi da neki znak šta ću sad, kad on tamo u daljini, kao neki skakavac skakuće i maše. Legnem ja na kočnicu, jer to najbolje znam i ugasim ga iz mesta.

Tako sam ja završila i sa vožnjom i sa romantikom i sa blogom. A vi samo nastavite gde ste stali. Nesum imala na nameru da vas sprečavam, časna reč!