Pogled...

Pogled je prelepo svanuce. Do nebesa verujem da, ako uspes da ga udahnes na pravi nacin, osetices da si zivela. Ali, stvarno zivela.
Napraviti neki, seprtljasti izlet u to svanuce, identicno je prestanku svake sanse da mi se opet vratis. Uciniti ces sve da izbegnem tvoje prisustvo. Zakoraci tog', pola koraka do mene, samo kroz sitnice mojih zora, kako bi i sama postala beskrajno setna. Kako ne razumes da nas Gospod veze unapred?. Sa tim' koncem nema nagodbe, u prste se zadene kao onaj, vetropirasti gonic senki, ispod davno zaboravljenih, Skadarlijskih neona, pa se segaci, dok' nas odeva u tu neznost. Dodji, i dacu ti hrabrost da vidis, bas kao kada se talasi prekidaju. To je onih, nekoliko trenutaka svih zaraza naseg postojanja, u kojima sam te trazio toliko dugo, da na kraju nisam ni osetio kada si mi se desila. Jednostavno nisam znao. Sada me, detinje te molim, samo pogledom osecaj. Jer'...
Danas sam raznezen, raznezen kao tvoje prugaste jagodice na prsticima koje popunjavaju ove pore na celu, dok' ga milujes, raznezen kao polen medju detelinom, kao reka u uvali. Ne, ne umem da se naviknem na neki, drugi pogled, sto je u percepciji vecine, svakidasnja potreba.

Ova sorta se ne kalemi. Davno je zarasla u krizanteme moje, vecite navike. Tebe!...