Mojoj *dragoj poznanici*

Mojoj „dragoj poznanici“

Često se pitam pa ko si ustvari Ti i šta želiš...nisam baš spoznala odgovor...bila si Ti...pa si postala neko drugi...sada želiš sebe nazad. O usponima i padovima, (padove inače teško podnosi&scaron, o tome pišeš, jer sve ono što kažeš i napišeš si Ti...mislim da si to prava Ti...trenutna...možda se vremenom promeniš....na bolje ....sve je relativno!!!

Svega si Ti svesna, što ti možeš i koliko možeš, što osećaš i koliko osećaš, čemu te vodi  sve ovo...ali to sve što znaš ne želiš da znaš...uživajući u tome da sebe mučiš nerealnim iluzijama, da će jednoga dana biti drugačije...znaš da neće...znaš da ne može...ali ne želiš da znaš, ne želiš da sagledaš...ponašaš se nezrelo...a imaš dovoljno godina da shvatiš...i shvataš što i koliko možeš imati na ovaj način...a drugi način za tebe ne postoji...to je sve što možeš imati...i kada to shvatiš...onda od nemoći da bilo što promeniš...radiš to što radiš...jednostavno praviš pogrešan korak.  Ti ni u kom slučaju nisi toliko jaka...pomisliš, bit će mi lakše...bolovat ću i preboleti...ali tek onda nastupi panika...zar nikada više...nećemo se čuti, kuckati, spojiti, poljubiti... zar je moguće...i to se tako nastavlja i Ti uživaš u svojoj boli...glupo zar ne...ali to radiš...puna si rušilačkih nagona...uništavaš sve oko sebe,  sebe i druge...to je opsesija.

Jer Ti  ćeš se uništiti, veruj, ne zato što želiš... Ti sebe bezgranično voliš, ali to nešto nosiš u sebi...to razarajuće za sebe i druge!!!

Kad sa tobom vlada razum...onda je sve u redu ,ali kad zavlada ludilo, onda više razumu nema mesta, bes koji se gomilao, iz tebi znanog razloga, tolike godine a sa kojim nemam baš nikakve veze...izbije i kažeš tj. napišeš ono što nije istina.

Ni jednog trena nisam požalila što sam te upoznala, niti sam te ikada mrzela, niti želela zlo, to moraš znati...i ako verujem da znaš, ali da potvrdim...ni upoznala te nisam kako valja...ne, bila sam tu...sad sam tu,....ne znam, ali to je u meni... volim biti ovde, imam pravo na to, na ljude oko sebe koje sama biram,  i svoj mir, ne želim da se sažalim i promenim svoj stav.... zacrtala sam ga i držim ga se!

Bila  si prihvaćena i voljena,  ponašala se  naravno onako kako se to od tebe očekivalo. A niko nije znao ko si, šta ti ustvari želiš,  dok je tebe zaveo glamur tog nekog ispraznog života, ti si, malo po malo, gubila sebe,
uvek je bilo ljudi kojima se kod tebe nešto nije sviđalo (što je potpuno normalno), Ti naučena drugačije, nisi mogla da shvatiš,  što te poneko ne voli, što te poneko kritikuje, što te poneko ne prihvata.

Nikada nisi pomislila da je možda problem u tebi, probaj jednom dati sve od sebe da se promeniš,  upravo čitam knjigu, u kojoj piše " prvi korak  je  kontrola sebe, a kada to uspeš, lakše ćeš kontrolisati i sve ostalo"
posesivnost, ljubomoru, prezahtevnost...želju za prevelikom pažnjom...tražiti savršenstvo kod sebe i drugih, jer ni to ne postoji, jednostavno, izaći iz sveta koji si sebi stvarala sve ove godine, da bi se odbranila, da bi se sačuvala, da bi preživela. Izađi iz sveta bajki, skini ružičaste naočare, i požuri, dok još nije kasno, da počneš život kao svaka normalna osoba.

I ne čudi se mojoj odluci... Moraš brinuti o svojima... krajnje je vreme, a ja, ja se tako dobro znam brinuti sama o sebi...ti sve i da hoćeš ne umeš..."jer tebi treba moćna reč, odgovor, ljubav ili sveta smrt" a svi odgovori leže negde duboko u tebi...samo se Ti još plašiš sebi ih priznati!!!