Tačna vaga

Godinama su dolazili u istu kafanu. On mršav, uvek na nekim dijetama. Oni veseli, rumeni i buckasti. Dok su se oni zabavljali, ždrali, pili i veselili se, on se gnušao. Gadio se njihovog viška kilograma, njihovog zanemarivanja pristojnih manira u jelu i piću, smetalo mu je sto se grohotom smeju, što im pritom ispada hrana, prosipaju piće, sto se deru i pevaju... Smetala mu je njihova dobra zabava. Nije propuštao priliku da se na njih požali slučajnim prolaznicima, novim gostima... svakom ko je drugačijim očima gledao veselu družinu. Pričao im je kako se od takvih treba distancirati, kako je to dno dna... A dešavalo se da su ga pozivali u njihovo društvo i njega i te oko njega... Naravno, ne samo da im se nije pridružo vec ih je podrugljivo ignorisao. Nije mu bilo pravo kada su neki iz njegovog okruženja prilazili onoj drugoj grupi. Dobra zabava je ipak za neke dovoljno privlačna. I njemu se nekoliko puta svidela njihova zabava ali je uspevao da se iskontroliše i to ničim ne pokaže.
Nakon dužeg vremena poželeo je i on da se opusti, zabavi, kao družina koja mu dugo vremena služila kao generator otrovnih komentara, aluzija, podsmeha... Medjutim ta zabava je samo podsećala na zabavu prostodušnih veseljaka. Svaka šala, pošalica i komentar sakrivala ja uvijenu strelicu gorčine. Pevanje, prosipanje hrane i pića za upućene delovalo je izveštačeno i usiljeno. Zapažanja prijatelja da počinje da liči na one kojih se gnušao, ne samo da nije prihvatio već se čudio odakle im smelost da takvu paralelu izvlače i njega stavljaju u isti koš sa njima... Pravdao se kako njegovo ponasanje i njegova zabava možda samo liči na njihovu ali da je to sasvim jedna viša dimenzija, ni blizu njihovog dna. Nije se dvoumio čak ni kada je mereći se primetio da vaga pokazuje primetan višak kilograma...