Ah ta poezija

A da ti si skriveni poeta u dubini duse .
Evo pozdrav od mog brata po pesmi :

[INDENT] In Memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kući ogovara me svašta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući i rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer

Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo [/INDENT]

Pesnichka je tuga pregolema, ima rime al` smisla nema ::pp

Toplo preporučujem da kreneš sa autoterapijom selektivne amnezije i svesno zaboraviš taj period života kad je tvoja drugarica mogla glatko da konkuriše za naj pesmu, barabar sa ostalim stihoklepcima za ove novokomponovane izvodjače i da kreneš iz početka.
Preporuka: Čika Jova Zmaj.

Slušalica

gipsy i ja upravo evociramo neke uspomene i obeznjanjujemo se od smeha.
Neprepričljivo...

Necu otkriti ko je pesnik... ali recimo treći ili četvrti razred...

..... ja te volim najviše na svetu
zato te molim da me ne gledaš ko metu.

Pogled ti je pun vatre
U pakao me satre
A usne rumene
Ko unutrašnjost vene.

Sve to fino upakovano u koverat sa par dlaka iščupanih sa crknute mačke.

gipsy;bt3338

Necu otkriti ko je pesnik... ali recimo treći ili četvrti razred...

..... ja te volim najviše na svetu
zato te molim da me ne gledaš ko metu.

Pogled ti je pun vatre
U pakao me satre
A usne rumene
Ko unutrašnjost vene.

Sve to fino upakovano u koverat sa par dlaka iščupanih sa crknute mačke.

Ja isto volim poezije, mozda zato me teze razumeti.

lepo ti dzipsonka reche da krenesh od pochetka sa chika jowom zmajem, ili mikom antitjem kao pakleni andjeo...suochena sa plitkom poezijom swoje drugaritze u pubertetu, u tebi se stworio otpor prema poeziji, koji si do sad wetj trebala da prewazidjesh... al neke dechije bolesti bash znaju da potraju
ew ti jedna lepa pesmitza za pochetak
ŠTO TE NEMA?...

Kad na mlado poljsko cv'jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l'jeće:
"Što te nema, što te nema?"

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
"Što te nema, što te nema?"

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
"Što te nema, što te nema?"

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
"Što te nema, što te nema"...

1897.

ALEKSA ŠANTIĆ

Ne ne ne, niste vi mene razumeli .
Nisam ja rekla da nisam citala Antica, Santica ili ostale, vec da na mene uticu kao, npr, prosecan razun za struju - pogledam i bacim na stranu, prepustim da to moja banka resi. Neke uticu na mene kao brosura za hotele u Dubaiu ili Arubi - ok, lepo je, ali nije za mene.
Ni savet da pocnem od Zmaja, ne pomaze - sve je to odavno procitano.
Elem, negativan uticaj poezije na moj zivot nastavio se i posle pesnickih pokusaja moje prijateljice; bilo je to u popularnom kaficu gde sam odlazila sa drustvom samo zato jer je tamo bio on, decko sa najlepsom kosom na svetu. Gledali smo se mi tako danima... i bas taj dan, u kaficu dok je sedeo za susednim stolom i piskarao nesto, osetim da mi curi nos a nemam maramicu. U panici da me ne vidi slinavu kazem drustvu:
- Dajte mi maramicu, salvetu, shal, majicu, stolnjak, bilo sta da obrisem nos, hitno!
Uto on ustaje, prilazi nasem stolu i pruza mi salvetu... oh te srece, uzbudjenja, ustreptalosti, sigurno je cuo kako trazim maramicu. Uzimam salvetu i prinosim nosu, sve vrme prikovanog pogleda na njega i TRUUUUUUUUUUU, izduvam nos i vidim njegove oci kako se sire, postaju ogromne, hoce da, ispadnu iz glave, i kako se okrece na peti i odlazi u nepovrat.
Tek kada je otisao, videla sam da je na salveti napisao neke stihove, pesmicu, recitaciju... kako li se to vec zove? Piiihhh....