Nešto kao love story

Petak na subotu, privatna prepiska sa nepoznatim likom:

Marduk: Poštovani IceCold, molim Vas da u moje ime objavite blog. Tekst bloga Vam šaljem u attachu.

IceCold: Poštovani Marduk, volela bih da Vam pomognem ali moram da Vas upozorim da je objavljivanje bloga vikendom beskorisno, jer su ljudi preokupirani drugim stvarima pa ne čitaju.

Marduk: Poštovani IceCold, to što Vi ne shvatate čemu nešto služi nije razlog da bude okarakterisano kao beskorisno. Bio bih Vam zahvalan kada bi ste bez suvišnih pitanja uradili to što sam Vas zamolio.
Srdačan pozdrav i hvala,
Marduk


 

Sad sam već i ja zaboravio kako sam stigao, tu gde sam stigao.
Uglavnom, skućio sam se.
Predstaviše me jednoj gospođi koja u tom trenutku nije preterano obratila pažnju na mene.
Vireći kraičkom oka iz šake svog domaćina primetio sam da je ona vrlo zauzeta jednim monotonim i uzaludnim poslom. U otvorenom prozoru svog cyber sokoćala tipkala je neumorno „piši blog Ajsi“, „piši blog Ajsi“. Kasnije sam skontao da je taj Ajsi dileja jedna neopevana, i da bih ja blogovao tri puta kvalitetnije, ali sa tačke na kojoj sam bio to je delovalo kao nemoguća misija.

Da, zaboravih da se predstavim. Ovo sam ja. Zovem se Marduk.

Da se razumemo. Nisam ja glup. Čim sam se smestio, počeo sam da osmatram situaciju. Odmah sam zanemario poštara, posetioce, komšinicu i ostale koji su svratili da mi požele dobrodošlicu. Od njih vajde nema. Skoncentrisao sam se na one koji su ostali kad su se svetla pogasila. Konkretno, na gospođu. Nisam želeo da gubim vreme na ostale jer je poredak stvari takav da od nje zavisi hoće li biti hleba, jabuka i kupusa. A svako ko drži do sebe, prvo se pobrine za probleme opstanka, pa makar bio i hrčak.

Prvi put kada smo ostali nasamo, prišunjao sam se praveći pritom dovoljno diskretne buke da je moja pojava ne uplaši. Primetio sam da su dame u slučaju nesmotrenog prilaska sklone vrištanju zbog moje kobne sličnosti sa dalekim rođacima koje prati loša reputacija i sklonost ka klošarskom ponašanju.
Smestih joj se na krilo. Primetio sam da se gospođa malo loži na superheroje, džonidepove i opasne momke, pa sam odlučio da se prilagodim. Fotografiju prilažem kao dokaz da je ova lagana obmana bila šaljiva i dobronamerna.

Odlučila je da me pokaže svetu. Mnogo mi je to značilo, kao priznanje neko da sam dobio. Osmehivao sam se u kameru raznim personama koje su iskakale iz cyber sokoćala, a moje oduševljenje se polako topilo.
Bilo je tu pristojnog sveta, ne kažem da nije.
Ali, i krajnje morbidnih i zlonamernih.
Gospođa KS je izjavila: „Hvala Bogu što žive samo dve godine. U kuću ti ne bih ušla dok je on tu!“ (Štaaa? Pa ko si ti da mi na moje oči predviđaš kraj?!- vrištao sam u sebi)
Već spomenut Ajsi je rekao: „Glodar k'o glodar, što nisi nešto živahnije uzela?“ (Jeel? Pa rekao bih i ja tebi „budala k'o budala“, ali sam fin. Bolje da sam miran nego kao neki leptiri na žaru! Mursh!)
Gospođa Riv ju je upozorila da bih mogao da joj se zavučem u pantalone i da ostane mirna ukoliko se to desi! (Ja? Pa za koga me Vi smatrate gospođo?)
Bio sam očajan. Kraičkom oka sam čitao šta o meni pišu. Gospođa se samo smejala. I to me je bolelo. Naročito se smejala kad je luda_mama napisala ceo roman o nezgodama sa mojim bliskim rođakom. Sve je grehe na njega svalila, kao da je on sačuvajbožeisakloni kriv za to što joj „luda“ stoji ispred titule.
Smrzao sam se od straha.

Moja je sudbina bila neizvesna.
Od ovih teških optužbi nisam umeo da se odbranim.
Loš sam. Takav sam. Grizem nameštaj, umem da se izgubim, rastrojen sam i zaboravan, retko se odazivam kad me zovu, jedem kao stoka a što ne pojedem razbacam okolo, sitan sam i neupadljiv. Pametan jesam, ali kome treba hrčkova pamet.

Sišao sam joj sa krila i počeo da se pakujem.
Ona se i dalje smejala.
Neka.
Da mi bar nije postala draga, bilo bi mi lakše.

Ustala je, i krenula prema meni. Nema sumnje, našibali su je teškim pričama, izbaciće me naglavačke.
Smotao sam list kupusa u džep, da mi se nađe za prvo vreme, dok se ne snađem.

Onda me je uzela u ruke, smešila se nekako čudno, i mazila me po stomaku. Od straha mi ispade onaj uštekovani list kupusa, pa sam se osećao još jadnije.
Spustila je glavu do moje, i poljubila me u vrh nosa tako nežno da još nisam siguran da li se stvarno desilo ili sam umislio i rekla mi, stvarno mi rekla, znam da to nisam sanjao, rekla mi je... „Ljubavi moja!“

Jednom davno mi rekao moj deda: „Sine Marduk, one najbolje ne slušaju nikog sem Nick Cave-a, gledaju svoja posla i vole loše momke“.
I bio je u pravu.