Ponuda-potražnja, a sreća?

Evoluirali jesmo, ali u pogrešnom smeru. Dostupnost informacija, koja je sada veća nego ikad od postanka sveta, dovela je do toga da gubimo granicu pristojnosti kada o drugima delimo saznanja do kojih smo došli posredno, ili svoje mišljenje o njima zasnovano na tim informacijama.

Tu je čak nebitno koliko je informacija tačna, ili naše mišljenje ispravno. Sama lagodnost u toj nekulturi je eskalirala do patologije.

Spomenula si ego. Zastrašujuće je kad nečiji ego podivlja kao zver ukoliko ne želiš da podeliš informaciju za koju smatraš da je nepripadajuća prirodi vašeg odnosa ili okruženju u kojem se nalazite.

Biću iskrena,

Prvo što sam pomislila je da je ovo nečiji citat (znam ponekad da budem površna  

Da skratim ( što mi je jako teško, znam ponekad da budem opširna  

Divim se, pre svega, tvom talentu za pisanje, razmišljanje, navođenje na razmišljanje,primećivanje, inspiraciji (ovde je bas ima na pretek).

Nije jednostavno svoje misli pretočiti u divan i poučan tekst. 

Jednom rečju (malo je smešno, jer iznad ima puno reči  

Svaka čast Shooting star !!! 

Verujem da će se svako od nas pronaći bar u nekom segmentu teksta, ako smo dovoljno iskreni prema sebi. 

Bff you NAILED IT  Ako bi se energija koja se koristi za ogovaranje, prenosenje nebitnih i nekorisnih informacija usmerila na rad na sebi, edukovanje ( ne mislim samo na skolovanje) toliko bi se prosirili vidici i promenila percepcija, ne bi bilo ni mesta ni potrebe za sirenjem nebitnih informacija.Ego je super "stvar" iitekako sluzi ako se pravilno koristi.

Bff FANTASTICAN BLOG ( nije da sam sumnjala u tebe)  Radujem se svakom sledecem  

Da sam pročitala...jesam dva puta. Razumela...možda kasno a možda i kasnije . Šalu na stranu nikad ne uvažavam informacije dobijene od transmitera . Formiram svoja mišljenja na osnovu ličnih iskustava. To je proces koji traje godinama, u online odnosima čak i decenijama. i opet se zaebem . 

A sreća, pa ona je u nama nikako u drugima najmanje u nebitnim drugima. a i tim nebitnim želim svu sreću u životu. Nadješ sigurno mesto malo po strani i posmatraš kao kod korone na bezbednoj udaljenosti. Kad god sam se primakla inficirala sam se

I'm walking in power

I walk in miracles

I live a life of favor

Cos i know who i am

Imam potrebu da se unapred ogradim od eventualne ozlojeđenosti onih koje će se u ovom komentaru prepoznati ali napominjem da ne mislim ni na koga određeno. Što se mene tiče, ne smetaju mi ta neka bezazlena ogovaranja kao deo savremene urbane supkulture. Medjutim ono što mi smeta je kad neke od najvećih i totalno zlonamernih tračara opisuju kako im se tračarenje gadi. Najgore su one koje prepričavaju žrtvama tuđa tračarenja iako su i same u njima učestvovale a neretko i vodile glavnu reč, izostavljajući svoj udeo u tom prepričavanju. Na stranu obilje neistine i tendencioznog omalovažavanja. Mogla sam čitav komentar da stavim u jednu reč - licemerje. Mnogo ih je ali ovde sam zbog onih drugih.

Jadan je onaj ko ponizavajuci druge pokusava da podigne sebe...

a ja bih jos dodala da su jadni i oni koji zabadaju nos u tudje zivote,a svoje ne sredjuju ili ti u tudjem oku vidi trn a u svom ni panj ne prepoznaje.

sto se srece tice...pa ona je u svima nama,samo je pitanje ko se cime zadovoljava. Sto bi rekla Biljana Bobic, ne postoji velika sreca,samo skup malih stvari koje nas cine srecnim...

Da se I ja malo uključim

Na žalost živimo u društvu koje vrednuje nepoštovanje, u doba interneta, društvenih platformi koje dopuštaju da se kaže sve, bilo kad i bilo kome, bljujemo otrov i da ne trepnemo.

Da li nepoštovanje drugih ima veze sa samopoštovanjem?

Naravno!

Svi se rađamo sa samopoštovanjem ali ga vremenom mnogi izgube. Zašto? Zato što nepoštovanje koje doživljavamo jede samopoštovanje. U toj predatorskoj borbi, kao pobjednik može izaći samo onaj ko je u suštini, iskonski, srećan sam sa sobom.

 E tu je sreća. U nama.

Ako imamo samopoštovanje, imamo I dostojanstvo koje se ne može lako poremetiti. A uvrede, laži, spletke ne prihvatamo.

To vam je ona priča o poklonu. Ako dam poklon a ti ne prihvatiš on ostaje meni. Tako je I sa uvredom. Ne prihvatam je, pogotovu ne od virtuelnih, drskih ljudi.

I najvažnije da shvatimo:

Niko se ne budi ujutro sa željom da bude drzak, ozlojeđen, ljut ili nesrećan. Drski ljudi su često oni koje niko ne poštuje - smijali su im se, ismijavali, ponižavali. Oni su oni koji su se tome nasmijali, ponašali se kao da se ništa nije desilo i zakopali to na mjesto gdje će napraviti veliku štetu. E to mjesto otkopavaju u virtuelnom svijetu kakav je internet. Jedno je sigurno, to je daleko od sreće.

draga moja najsarmantnija nova penpal prijateljice Shooting_star....

iako me bije los glas za pisanje komentare, zlobnici kazu da pisem duze komentare od samih blogova, drznucu se da ipak kazem nesto na ovoj temi

ja ne znam da li ti samo razmisljas na glas ili nesto nas pitas...

prva misao sto mi pala na pamet da ti kazem kao odgovor na pitanje: "Zašto ljudi danas, kada smo daleko od odbrane zajednice kopljima, imaju potrebu da ogovaraju ili da se lepše izrazim komentarišu druge ljude uz pregršt informacija za koje nekad nisu ni sigurni da su tačne, nekad nisu ni bitne sagovorniku, a nekad su i vrlo neumesne za prenositi i širiti bez nečije dozvole?!", je da to radimo samo zato sto nam je lakse "da ne oremo u svoj vrt", vec da se bavimo sa necim drugim....pa jos i kad dodamo razocarenje sto moze da nam donese rad u svoj vrt, da nam povredi nase ego (uglavnom veliko ko Rusija), onda zaista je "bezbednije" baviti se svime, samo ne sobom...i pri tom, briga nas da li su informacije o drugima tacne, da li je u pitanju istina ili laz, da li imamo ili nemamo argumenata da potkrepimo nase tvrdnje, da li i koliko je to neumesno, i da li ce to nekom da nasteti...jos ako nesvesni svoje "inferiornosti, nesposobnosti razumevanja, ljubomora, nedostatak hrabrosti/strah, osećaj slabosti i/ili dopadanje" mozemo da sebi damo vrednost (sto je svakako nemamo) u ocima drugima tako sto cemo pljuniti nekog, omalovaziti ga, optuziti ga javno bez ijednog argumenta, onda zaista "plivamo" odlicno u ovom svetu...

svetu ilizuje....gde je sve naopako...gde su face bas one inferiorne, nesposobne, ljubomorne, preplasene, nevoljene sto misle da vrede jer su celom svetu neargumentovano pokazali da neko drugi ne vredi nista...e bas ti mogu da lupe hati blok i da znajuci da ona nema mogucnost da ih procita (jer ako ih procita mozda im vrati nesto sto nece im se bas dopasti), pokazu joj srednji prst kad dobije prvu nagradu na tomboli....ili da svaka njihova druga recenica je nesto u stilu "recite hati bla-bla".....

i opet nekako ovi su manje opasni...cistiji u svu svoju prljavstinu od kompleksa vise vrednosti....cini se da im je toliko dano od Boga i da ce se manje traziti od njih....samo treba da se preume....

mene brinu ove druge sto ostavljaju utisak da su cestiti, da drze do sebe, da su hrabri da pogledaju istinu u oci, a u sustini su kompleksasi nevidjeni....ako sa nekom tvojom opstom izjavom njihovo ego se oseti zagrozeno u nekom trenutku, oni mogu da te optuze da ih krvnicki, tendenciozno, maliciozno i najsurovije vredjas,....i ne samo njih, vec i njihove pokojne clanove porodice, patrijarsi, igumani i pola svete gore.......ili pak, ispunjeni strahom da ne ispadnu glupi ostanu "dostojanstveni" do kraj i otcute nesaglasivanje s tobom na neku bezveznu temu, pozdrave se s tobom ko sa rodjenim bratom recima: "pa, da se ne ljubimo...", izadju iz sobe i lupe ti blok.....

e za njih, mislim da nema spasa bas tako lako....svakako, Bozja cuda se desavaju....

kako god da okrenes, kompleks nize vrednosti je nesto strasno....po meni, strasnije i bolesnije od kompleks vise vrednosti....

a sreca?!

"Sreca se oduvek dosezala najmanje ocekivanim sredstvima: rukom na porodiljinom stomaku, skladno izdubljenom kutlacom koja ponire u ciniju sa supom, recju koja je tvoja a drugi je izgovori, pogledom ka sugavom nebu iz kojeg zvezda padalica promoli nepostojeci krak... Malo je mudrih sto iz svoje svakodnevice i ne pokusavaju da iznesu na povrsinu ono shto im se cini vazhnim. Jer obicne stvari i jesu velike koliko ih mi smatramo vaznim i velikim, pa ih i ne treba isticati nad drugim. Sve male stvari su jednako lepe, potrebno ih je samo povezati u svileno klupko bez cvorova, i zakotrljati..."
(Vladislav Bajac, "Knjiga o bambusu")