Desilo se slučajno eto...

Juče je bilo dovoljno razloga da dan bude nikakav. Gubitak prijatelja me je dovoljno potresao da nisam bio baš sav svoj tokom čitavog dana. I onda linijom nekog manjeg otpora, uveče dodjem na Zoki a da ne znam ni sam zašto... Verovatno da malo popravim i taj onako loš dan. U takvom raspoloženju napisah ovaj tekst.

Zoki jeste zamišljen kao mesto gde će ljudi uz igru i druženje relaksirati mozak od svakodnevnih briga, možda upoznati i steći neka prijateljstva, ljubavi... šta god.... Međutim, kao nuspojava, na mestima gde se prepliću virtuelni i nešto što zovemo realni svet, postoje i ljudi koji ne mogu da prepoznaju jasne razlike  izmedju ta dva sveta, kao i ljudi koji na razne načine zloupotrebljavaju anonimnost virtuelne komunikacije.

Postoji verovanje da lišeni neverbalne komunikacije i čulnih senzora, možemo da upoznamo karakter odnosno dušu osobe sa kojom komuniciramo. U tom procesu, putem virtuelne komunikacije, naš mozak dobija samo nekih 10% informacija o toj osobi i stavljamo ga u situaciju da mora da poveže ostalih 90% da bi stvorio “kompletnu sliku”. Taj ostatak od 90% je često plod naše imaginacije, nagađanja, intuicije, idealizacije... a veoma često i projekcija naših aspiracija. Ume da napravi problem i ako nam onih 10% dolazi od nekoga ko baš i nije iskren u toj komunikaciji.

Kod ne malog broja ljudi, tako stvorena “kompletna slika” ume da proizvede realne emocije. U nekim slučajevima te emocije rezultuju nastavakom i produbljivanjem odnosa i u realnom svetu (prijateljstvo, ljubav...). U nekim slučajevima kada se osobe sretnu u realnom svetu dolazi do prekida svakog vida komunikacije usled neispunjenih očekivanja...

Postoje i ljudi koje svoja virtuelna poznanstva nikada ne uvode u svoj realni život. Ukoliko su to osobe koje samo igraju i povremeno neobavezno ćaskaju i drže do emocionalne distance, onda je to za poštovanje. Međutim postoje i oni koje “greju” razni oblici emotivnog zbližavanja i za njh kažemo da “žive na netu”. Tu se zaljubljuju, odljubljuju u ciklusima koji su praćeni izlivima ljubavi, ljubomorom, posesivnošću, paranojom. Ostvaruju emotivne veze u kojima je najbitnije da osobe sa kojima su u vezi budu 100% njihove od logina do logouta. Ono što se dešava van toga i nije im baš toliko bitno. U njihovom sistemu vrednosti najvažnije je da druga strana pokaže ljubomoru jer to je siguran znak da im je “stalo”.

Iskreno, ne osuđujem ni te ljude. Sigurno da postoje veoma jaki i bolni razlozi za takvo ponašanje ali postoji jedan tip takvih ljudi koje treba izbegavati. Oni koji su za patnju jedino i sposobni. Sopstvenu patnju poznaju iz realnog života i doživljavaju je kao vrhunski čin ljubavi. Oni namerno traže ranjive duše, relativno lako ih “podignu” a onda “ukanale” još više i eventualno zloupotrebe. Da, postoje i takvi ljudi i  među nama, naizgled savršeno normalni i savršeno maskirani...