Volim ljude

Volim ljude koji će ubrzati korak kad im automobil stane na pešačkom prelazu i klimnuti vozaču u znak zahvalnosti.

Kao i one koji neće ući u prodavnicu pet minuta pre kraja radnog vremena.

Volim i one koji će kada od konobara dobiju račun od 180 dinara, ostaviti i onih dvadeset do 200, pa makar mu bile i zadnje.

Volim ljude koji neće zvati nekoga na mobilni pet puta uzastopno iako se taj neko nije javio iz prve, druge, pa ni treće... i neće zvati nekoga u sedam ujutro ili deset uveče.

Ljudi koji će u prolazu pomaziti mačku koja im se gura o nogu i pridržati ulazna vrata osobi koja ide iza njih, one koji će na blagajni brzo platiti i utrpati svoje stvari u kolica i one koji će dignuti voćku usred prodavnice koja je nekome drugome pala na pod i njih volim.

Volim ljude kojima molim te, hvala, izvoli i oprosti nisu strane reči…

Postoje te neke male sitnice koje mi govore o ljudima više od auta koji voze, odela što navlače i reči koje govore, sitnice koje otkrivaju koliko je čovek sposoban osetiti i poštovati svet i ljude oko sebe, koliko je sposoban voleti.

Ne volim kada pokušaju da me foliraju sa njihovim finim ukusima i večerama, autima i odelima, kućama i stanovima, statusima i titulama... Zamažite mi oči svojim delima…