Svi smo mi i kupci i prodavci

Život je utakmica, pijaca, tržište. Ti kreiraš ponudu a mi potražnju. Iznosiš na tržište sve što imaš i trudiš se da ono pozitivno prikažeš u najboljem svetlu. Mane se obično pokažu kasnije, onda kada kupac već plati robu.

Naravno, kada izađeš na tržište, očekuješ idealnog kupca koji će najviše da ceni ono što si ponudila. Idelano ne znači i najbolje moguće ali je približno tome.

Moneta za ovu trgovinu su bol, sreća, patnja, radost, tuga, uživanje, mučenje... Obzirom da na vremenskoj osi ne postoji životni vek a da nije iskusio sva ova osećanja odnosno stanja, cena za koju se proizvod nudi je očekivani odnos pozitivnih i negativnih momenata. Dobra cena je kada je životni vek ispunjen srećom, radošču, uživanjem... a da su vremenski intervali u kojima preovaldavaju ostala (negativna) osećanja svedeni na minimum minimuma.

Prolaznost vremena je bitan faktor u ovoj trgovini... Neko svoj proizvod proda prerano, pa se naknadno kaje kada uvidi da je mogao da dobije mnogo mnogo više. Sa druge strane, neko previše čeka da proizvodu skoro istekne rok upotebe držeći možda nerelanu cenu. I taj se naknadno kaje, sa setom idealizujući ponude koje je dobijao a odbio.

A neko jednostavno ima sreće da na vreme proizvod proda kupcu koji će najviše da plati.

Većina ipak pristane na neki kompromis. Kombinatorika svih mogućih kompromisa je preopširna da bih je ovde opisivao, pa ostavljam tebi koji si porčitao/la ovo da o tome razmišljaš. Opšte mesto svih kompormisa je da „nije idelano ali eto... možda idealno i ne postoji“.