A trebalo je da bude vesela priča

Proleće je ovo baš nekako bez veze, dok besmo onako zamandaljeni u kućama, zbog policijskog časa, sijalo je sunce, dolazilo mi da od muke skočim kroz prozor.

Prošlo to sa kućnim pritvorom, al’, “vidju vraga sos sedam binješa”, prodjoše i sunčani dani.

Već danima dogrevam stan klimom.

Ali nekako to skromno zagreje, tek da se ubije studen.

Napolju kao da je kraj oktobra, početak novembra, tako izgleda nebo, a i temperatura.

Posete primam, ali samo proverene, ali ljudi još uvek nerado idu jedni drugima u goste.

Bojazan još uvek postoji.

Sedim i mislim baš bih mogla neki blog da napišem da razveselim ljude, al’ mi nešto ne ide, treba mi inspiracija za neku srećnu priču.

Očigledno nisam iz one pesme, koja mi se uzgred i ne svidja "Malo mi za sriću triba ".

Ma, meni puno treba!

Nisam ja skromna Doris Dragović. 

Meni treba da su živi i zdravi i srećni moji najbliži, pa onda njihovi najbliži, pa najbliži, njihovih najbližih i ode to podaleko.

Onda mir u svetu?

Opet ja o misicima, al’ nemojte im se smejati!

Naravno da mi treba mir u svetu!

Ispade da je ova planeta jedno "veliko ne baš srećno selo", jer kad neko pojede "nekuvanog slepog miša" i razboli se više od pola planete.

I ovi migranti, što se razmileli svuda po svetu, kompletna ravnoteža na zemljinoj kugli se poremetila.

Jedni izazovu rat, pa posle kao šalju humanitarnu pomoć, pa zbrinjavaju migrante, a ti migranti posle nisu zahvalni onima što im daju krov nad glavom i parče hleba, nego biju, otimaju, siluju.

Ko tu koga zeza ne znam, ali da smo mi nekako uvek "ona *ebena strana" u to nema sumnje.

I onda, naravno i ako nisam misica, želim mir u svetu, jer bez tog svetskog mira, nemam svoj mir.

U neko srećno vreme pravila bih planove za nova putovanja, „patike skitaljke“ su željne ozbiljnog pešačenja i razgledanja.

Delujem vam preambiciozno za ženu mojih godina?

Ide mi se na put? Jeste!

Nisam iz priče da treba da pletem čarape, sedim na kućnom pragu i ćutim, zadovoljna što sam živa.

Ne može, nije mi to radila ni prababa, o babi da ne pričam.

Baba mi beše avanturista kao iz nekog filma. Čim bi neko pomenuo mogućnost nekog putovanja, ona je bila spremna za pokret.

Ne vredi!

Ipak moram sačekati dobro zdravlje svih mojih, mir u svetu i još par sitnica i onda eto srećne priče (i naravno, ko o čemu baba o uštipcima), tj. putovanjima.

Do tada smaraću vas svojom pisanjem blogova,  ionako sam veštica, i to bila prava na maskenbalu u Transilvaniji.