Kratki medjubilans

Postoji uvek neko vreme buduće...vreme za nadanje..ljudi koje izgubiš i koje ti sam Bog pošalje. Postoji uvek trenutak ushićenja…i sat za plakanje. Dani, kada smo hrabri, i dovoljno jaki. Dani kada nas život slomi…kada sakrijemo svoje oči u jastuk, da ne vide kako nas boli. Postoji uvek neko vreme prošlo, za kojim čeznemo, i vreme buduće za koje živimo…

Pravljenje bilansa uglavnom se radi po obavljenom poslu, na kraju nečega, a sastavni deo je kliničke slike.

Kod mene ima svega toga po malo, ali dobra stvar je da mi je bilans pozitivan i da sam odlučila da je sve što sam proživela i kako sam živela i više nego dobro ispalo.

Sklona sam ja preispitivanju svojih postupaka i osećaju krivice, kao i griže savesti, jer sam u svojoj brzopletosti često izgovorila reči koje je trebalo oćutati, ali neka!

Sve je onako kako treba da bude!

Da li sam mogla više pružiti svima i svemu oko sebe? Sasvim sigurno!

Ali, da li bih tada sigurno bila srećnija? E, to je veliko pitanje i životna enigma.

Nismo rodjeni da budemo idealni, mi nismo andjeli, mi smo obični smrtni ljudi, u životu izloženi raznim iskušenjima i od Boga i od Satane.

Ja sam povremeno padala u stanje uninija, kako sveštenici zovu stanje beznadja.

Činilo mi se da sam na pogrešnom putu, da sam odigrala koban potez, da sam upropastila neke šanse!

Posle izvesnog vremena, često se ispostavljalo da su pogrešni potezi, bili pravi i obrnuto.

Na pragu nekih zrelih godina snašao me strah od budućnosti, tj. bolesti!

A onda shvatih da je i to deo naših životnih puteva, i da se treba truditi da dodješ na što viši nivo, a da opet ima onih koji su pali mnogo ranije, ne došavši do tvog nivoa.

I tako mislim, nema tu greške!

Sve su to putevi koje su dobro proputovani, sa puno srca i onako kako je moja duša osećala, srce želelo i okolnosti dopuštale.

Dan je sunčan!

Ma, samo neka zdravlje služi, sve ostalo se završilo maestralno.

Nije uobičajeno, ali dodje mi da se pred ogledalom poklonim do poda.

Skromna Ja!