Običan kišni dan

“Popila sam već treću tabletu za putovanja.

I mogu da kažem da ne deluju, još uvek sam kod kuće”…  

 

                                                                      ~ Nepoznati autor ~

                                                                                                                       

 ~ "Patika skitljaka", negde u belom svetu ~

 

Dan baš smoren! Napolju "sivo sumorno nebo", kiša od jutros čas pljušti, čas sipi, nikako ne prestaje. Padajuće oblakove kapi su romantične samo u ravnici, i to kad prva kap padne na prašinu poljskog puta. On vam ubere crveni mak ili ljubičastu lavandu i kaže…pogled na tebe je razlog mog postojanja.

Vreme je dušu dalo da se čovek duboko zamisli nad smislom života, naročito, ako u svojoj genetici nosi na nekom hromozomu taj kod za filozofiju.

Tugujem  za onim danima, lepim, toplim, raspoloženim, nasmejanim, zagrljastim, smislenim.

Nedostaju mi putešestvija po belome svetu. Samo sam 50 država obišla, a planirala sam da prodjem ceo svet. “Patike skitaljke”, cvile od bola, da ih odvedem na tlo Južne Amerike, ili Azije, travel blog nisam napisala od novembra prošle godine.  

Bojim se da onoga dana kada konačno budemo mogli sve, nećemo želeti mnogo toga.

Dobro je što je svet dovoljno veliki, da nam omogućava da se udaljimo jedni od drugih, a dovoljno mali, da se približimo jedni drugima. Moramo samo da izaberemo…

Ehh, da možemo da vratimo vreme unazad, kao u filmovima, pa da nam 2020. bude stvarno dobra godina - bez bolesti, zemljotresa, vanrednih stanja, policijskih sati, tuge i straha?

“Hajde Bože budi drug, pa okreni jedan krug unazad planetu”… 

                                                                             ~ Bajaga ~