Srce u kavezu

Ponekad, znam , tisina je neprijatelj. Ponekad , znas , tisinom te grlim. A ponekad , u meni vristi hiljadu neizgovorenih ruku, i usana, i osmeha, hiljadu odgovora bez pitanja.
Nekad ne mozes a zelis, nekad moras da ne zelis. 
Ne vidis mi na licu nista od onog sto ocekujes da vidis. Ne vidis jer ne zelim da vidis . Naucila sam da kontrolisem disanje, zadrzim dah, progutam jecaj... naucila sam zauzdam zelju, strah i bol... naucila sam da prezivim srecu.
Ako imas kljuceve mog srca ne moras njima zveckati do kasno u noc, ne moras postati gord , grub, sujetan. To su osobine malog coveka.
Ne placem, moje suze umiru u mojim ocima, zato u njima ne vidis svemir. Ne placem, moje suze se suse u mojim ocima, zato u njima ne vidis sebe.
Mrzis sto me takvu volis .
Mrzim sto me mrzis dok se volimo.
Drugacije ne umemo.
Bes koji u tebi izaziva ljubav prema meni, bes koji kontrolise svaku tvoju emociju, pokret, grimasu i cini te cudovisnim, cini te covekom, cini te ranjivim, cini te mojim.
A ja?  Ja volim sto me volis, volim sto je kljuc mog srca na tvom dlanu jer jedino ti nikad neces otkljucati taj kavez...