Sebicni blog

Oduvek sam zelela da ti napisem pesmu, ali posto moje skromne spisateljske mogucnosti nisu dozvolile taj luksuz... Ma nema veze, bice sasvim dovoljno da ova prica pruzi pet minuta srece u mom zivotu... Ti mi nisi dao ni toliko...

Ne znam zasto vazda sam gravitirala prema ravnici i prosipanju sunca nad novosadskim delom Dunava, kao da ovo moje parce nije dovoljno.. Nekako sklona slikama starih romantiicnih vremena lako se priblizih tebi, tvojimm krasnorecima, masti.. O da ,moram priznati masta ti je dar, poeziji. Lako ti dadoh dusu,kao bezvredan poklon, nalik na plasticno cvece.. I prijalo mi je. Dok jednog dana ne nadjoh tvoje ruke u tajnim pregradama kako sa osmehom analiziras detalje moje police pd kljucem. Ako si hteo da odes mogao si to i da kazes, lakse bi bilo. Ovo je bio odraz samo tvog kucnog nevaspitanja, no ko sam ja da te zavrsavam...

Osam meseci kasnije sedim sa prijateljicom u restoranu.. Prilazis, prepoznajem te po osmehu.. Sva usplahirena cekam tvoje reci.. da bi cula" Ne javljaj mi se. Draga cita postu." Ok necu tivise cestitati rodjendan... 

Pogledah te bolje: umrsena kosa lice prosarano borama i neki cudan izbezumljen pogled.kko sam ikd mogla da te voliim?

Eto kod mene je uvek prolece. Jos cuvam sazvezdje u ocima, ali ne za tebe. Moje nebo je jos puno sarenih balona. Kod mene jos uvek cveta lavanda. I znas sta: Zadovoljna sam..  a tegi svu srecu ovog sveta sto dalje od mene....  Mali moj zlatni decace...