Jednoj lutalici

     I posle sto prvog rastanka ovaj se činio poslednjim. Otišao je, poneo obučen u jaknu neostvarih želja, majcu promašenih maštanja i pun kofer izgubljenog vremena..

     Da li mi je žao?...Ne.. moglo se naslutiti kroz poluotvorene oči da bludi po nekim drugim daljinama, da ne delimo više isto nebo, da se naši putevi ne ukrštaju na istim kolosecima... 

    Na ono "Volim te" odgovarao je nekako po navici "Znam". 

    Da, znala sam i nisam želela da znam. Samo sam htela da zadržim trenutak, koliko jednu malu večnost, koliko ostvarivo kao zadržati mehur sapunice u šaci.

     Rodjeni u pogrešno vreme, prepoznali smo se po istim ljubavima, po toplini dodira, po deljenim snovima..Nekad.... 

    Uvek je bio lutaliica, a snovi se ne mogu zadržati sem onog kratkog momenta posle budjenja.

    I hvala ti. Bilo je lepo deliti onaj pesak s tobom, držati te za ruku i pobeći od osećaja da si sam i pobedjen. Zar postoji lepši osećaj nego biti voljen? Čak i kad je potpuni apsurd?

    Ono što znam, kada otreseš prah snova sa cipela, na čudan način zamirisaće lipa, i videćeš onu klupu sa inicijalima, i onda... Možda ti malo preskoči srce, onako za trenutak..

    A Dunav, teče bešćutan i miran, još uvek od mene do keja na istom mestu....