Panonskom

       Ostala  sam dugo milo moje, kao nasukana ladja koje je Dunav zaboravio na nekom zabačenom sprudu. Prožeo me je pesak. Kroz svaku moju poru prolaze vetrovi Panonije lomeći mi jedra, puštajući sunce da me prži, kišu da zaliva razbijena okna nekada ponosnog broda.

      Galebovi se gnezde na mojim katarkama, poneka lastavica nadje odmor na mom trupu.

       Ne, nisam tužna milo. Dok još imam ono užareno srce duboko sakriveno od pogleda i dodira, do tad ću postojati. Možda te neću videti, ali ću neizgovorene reči pretvoriti u prah izmrvljenih školjki. I kad u kosi nadješ sedef, to su moji pozdravi. Moj način da ti kažem da te volim i da su mi misli još uvek na onom mestu gde se zvezde broje(a zvezda je uvek duplo kad brojimo zajedno), i urezuju imena u "našu" klupu u tvom parku.

     I znam postojaću dok volim, a voleću te dugo.Hodaću na rukama, gaziti užareni ugalj sve dok postojim i dok me ima.I ništa me neće sprečiti da daškom vetra dotaknem tvoje usne i kad me konačno ne bude više izmamim osmeh ili prijatnu jezu lepe uspomene. Osetiću još jednom taj poljubac i biću srećna što sam bila trenutak u tvom životu.