Operacija Ruzica

Чаврљајући вечерас овдје са једном пријатељицом (не именујем је без њеног одобрења,смајли) мало су ми се вратиле успомене на момачке дане и одлучих да напишем како смо се моја жена и ја упознали.

            Бјеше то некад давно,тамо неке 1999. Газио сам полако 29. годину и већ полако осјећао да је било доста шврљања и цурица и да је можда вријеме да се скрасим. Ваљда сам због тога и почео умјесто у кафиће као сав свијет,излазити у бурегџиницу. Е,али није то смијешно,није то била тек нека бурегџиница,то је била једина бурегџиница гдје се нису слушале никакве Секе,Цеце,Стоје Микице,Дикице и сл. него искључиво поп-рок, са нагласком на рок (наравно било је и ту комерцијалних одступања,у вријеме доласка гастарбајтера, по дану се мало подилазило широким народним масама). Хаха,замислите се како једете бурек, а свира вам нпр. Smoke on the water,има ли то игдје? Заборавих још додати битну ствар,бурегџиница се налазила на најбољој могућој локацији у граду, у центру центра,тако да нам није ништа могло промаћи,пролазиле су многе дјевојке а знате само како оне знају бити лијепе  из профила у рану јесен и у јесен и у зиму и у рано прољеће и у прољеће и у љето и...и увијек.

            У бурегџиници су радила два моја пријатеља а власник је био тетак једном од њих,тако да смо имали све могуће повластице-да заузмемо најбољи сто(поред излога), купимо у продавници литрицу пелинковца или Горког листа(ипак су то била послијератна времена,још се осјећала криза)и да блејимо и расправљамо о политици,спорту и женама. Нормално да смо послије уписивања у књигу долазака, одлазили у кафиће,али то већ излази из теме ове причице.

            Елем, усред једне наше такве сеансе, у бурегџиницу су ушле три дјевојке. Радар је одмах регистровао једну, пошто се остале двије нису уклапале- једна је била дјевојчурак (родица моје жене) а друга се некад забављала са једним мојим другом (будућа кума) и Трећа. Мада, са том трећом дјевојком ,да су у том моменту ушетале  Клаудија Шифер и Марија Шарапова, резултат би био исти-на радару би остала само она. Оне су сјеле да мирно поједу своје буреке, ми смо за нашим столом наставили да пијуцкамо и водимо политику,али у мени су заиграли лептири у стомаку. Мало сам намигнуо овом другу што је радио ту, мимиком га питајући зна ли је. Пошто се и он знао са будућом кумом, дознасмо и име те треће дјевојке-Ружица. Стицајем околности имали смо ту негдје касету или ЦД Бијелог дугмета (пошто сам волио и сад волим ране радове Бијелог дугмета,без наравно којекаквих ћирибирибела) са пјесмом `Ружица си била`. Ми то пустисмо на касетофону а моја Рушка је била од тог момента и кувана и печена(можда то још није тог момента знала),упецана у мрежу. За ту вече је са мном било готово,само сам мислио о Ружици - какво бомбардовање(у Србији је већ почело било бомбардовање) и политика,све је то одмах излазило на друго  уво.

            Нико од мојих другова њу није знао,што је било мало незгодно,нисам знао гдје излази,једина шанса је била Вера (кума) да се преко ње некако распитамо. Али,не лези враже,послије се испоставило да се и Рушка распитивала за мене,питала је куму,ко је онај,а кума је рекла: `Не знаш? Ма то ти је С.Ј.(мој надимак и презиме). Они нон-стоп сједе ту и пију.` Такав је био први утисак,хаха.

            То се дешавало крајем марта, и сљедећих мјесец дана ми никако нисмо успјевали да се видимо,пошто је Рушка спремала испите,ја наравно нисам знао ни број телефона,а не би ми пуно помогло ни да сам знао,шта бих јој рекао-ја сам онај из бурегџинице,како си ти. Зато сам и ја покренуо свеобухватну истрагу, и од мог брата цура,будућа снајка, је дознала с ким се Рушка дружи и како би се могли упознати. Она је некако успјела сазнати и да би за 1.мај могла бити са друштвом на  некој викендици на Сави. Успјела је и мене убацити да будем позван, отишао сам тамо иако скоро никога нисам знао,људи су ме лијепо примили ја читав дан био фин,нисам попио пуно,само пар пива,али од Рушке ни трага ни гласа. Е онда је неко рекао( наравно да остали нису знали да сам ја ту само због Рушке) да Рушкин ујак крсти сина и да она неће долазити. Е онда сам себи рекао `магарче,коњу што ниси провјерио`. Читав дан се ту досађивао а нисам отишао са својом екипом у природу-био је баш лијеп 1.мај те 1999. Е онда сам се и ја опустио и тек предвече отишао у град( викендица је била 20-ак км од града). Ех,сад настаје нови заплет, у току вечери у граду сретнем једног од момака што је био на викендици и он каже мени онако успут,да је дошла и Рушка на викендицу,чим сам ја отишао. Сад је мене било блам да се сам враћам јер то ипак није било моје друштво и ја њега наговорим да се и он самном врати. И вози опет назад на викендицу,једва смо је нашли по мраку. Кад смо дошли тамо,а оно све већ понапијано,нигдје Рушке опет. Питам ја онако изокола гдје је,кажу отишла кући (срећом сама,значи нема момка). Послије ми је причала да је и она славље код ујака напустила због мене. Шта да вам причам,био сам прилично разочаран,мало сам ту тугу ублажио пивом и отишао кући,сви су већ били што прилично пијани што се парови завукли по ћошковима,а није ми се баш остајало да неком држим свијећу,кад већ ја нисам у неком од ћошкова,хаха.

            Али моја снајка није одустајала,већ ми је опет успјела намјестити шансу,један од тих момака ме звао на други дан Славе-Ђурђевдана,а требала би доћи и Ружица. Овог пута смо били боље среће.Али опет проблем-ја који сам се прилично сналазио у таквим ситуацијама,овај пут ни да бекнем, никако да успоставим причу са Ружицом, и што је вријеме више одмицало ја сам бивао све нервознији. На крају смо сви заједно отишли до града, и ја сам једва некако успио да се договорим са њом да се нађемо прекосутра,значи 9.маја у 4 поподне. Наравно, испред бурегџинице.

            А кад смо се нашли и остали насамо било је већ много лакше. То је био мој терен,више се није могла ископрцати из мреже. Мало је ситуацију закомпликовало то што је ту вече мој друг (један од оних што су радили у бурегџиници) славио ћерки 2.рођендан па сам се морао тамо појавити. Проблем је био што сам знао да ћу упасти у машину,тим прије што сам код свих одавно зарадио казнене поене,да ме у таквој ситуацији зезају до изнемоглости. Тако је и било,да не детаљишем,збиља је потресно било-бар за мене,хахаха.

            И остао је још крај те вечери,кад сам је довезао до куће остали смо сједити и причати,као у америчким љубавним филмовима, и тад, кад сам први пут осјетио како лијепе топле,сочне и њежне усне има,знао сам да сам готов.Ниједна цура прије није имала такав пољубац,дефинитивно сам пао на тај њен први пољубац. Што је било цура било је,књига се затворила и почела је нова прича.

            Ја сам сљедећих сат-два искористио да се распричам како само знам и умијем и да дефинтивно завршим ту Операцију `Ружица` започету прије скоро мјесец и по дана. Кренула ме прича те сам рекао како ћу звати штаб НАТО у Бриселу и Кларку лично поручити да сутра не бомбардује улицу Пере Сегединца(тамо је становала док је студирала) пошто она сутра мора у Београд.На те ријечи које су је насмијале и опустиле,дефинитивно је пала завјеса на моју Операцију `Ружица`,шифровано Рушка.

            Даље је све новија историја.