Jednoj sanjalici

        Svi smo znali za njega. Bio je tih, lepih manira, umeren, ali uvek nekako odsutan i zamišljen. Kažu da je i kao dečak bio takav. Znao je da zaigra fudbal ili nekakvu uobičajenu dečačku igru, i bio je dobar u tome, ali je brzo gubio interesovanje. Najčešće su ga nalazili pored igrališta kako crta neke sebi zamišljene likove štapićem po prašini.

       Dečaci su tražili njegovo društvo, devojčice obožavale. Bio je stalno okružen gužvom iz koje se izdvajao onako , pa mogli bi reći, jednostavno drugačiji.Plemenitih crta lica, visok, crne kose.očiju koje su znale da zasvetle bojom smaragda na suncu. Čitav mikrokosmos ogledao se, samo ako bolje pogledaš u tim nežnim zelenim očima, i ko zna o čemu je razmišljao dečak iz ulice kestenova. Izgledao je spokojno i srećno, ma gde je putovao i ma kakve tajne krille duge trepavice.

        Tako je i dobio nadimak „Sanjalica“. Mnogo njih zaboravilo mu je ime, ali to –Sanjalica je neminovno podsećalo na onog jedninstvenog i posebnog.

        Srela sam ga mnogo kasnije. Završio je školovanje, radio u prestižnoj firmi, ali uvek ostao onaj naš nezaboravni Sanjalica. Znao je najlepše, ali najlepše od svih da putuje maštom..i ja sam putovala sa njim.Obasipao me je poezijom, Dunavom i crnim vinom negde na Bajkalu, a ja sam uživala, kao što niko nije mogao da uživa u zamišljenim putovanjima nebom.

       Neću te zaboraviti Sanjalice moja... Ni kad si jednog dana tako zamišljen i sanjiv otplovio u druga sazvežđa..

      Ulica kestena ostala je pusta...A u mojoj duši  jedna ničim ispunjena praznina,koju su znali da popune samo tvoje dubine očiju i komad tvoga neba...

      Usreći nekog drugog Sanjalice...Nađi nekog s kim ćeš sanjati do kraja postojanja. Sa srećom lepi moj!