Adađo jednoj misli

          Ne znam čime sam te zaslužila mladi kneže.Znam da su godine dugih putovanja ostavile tragove na mojoj duši. Neka lutanja, traganja ostavila su plave sene pod očima..

         Ti...Sretoh te slučajno na ivici nekih sanjarskih sazvežđa, kuda putuju samo tragači. Okrznuvši se dušama napravismo nered među zvezdama koji ni stotinu repova kometa neće vratiti na staro...

       Znam, a opet vapim za svakom tvojom reči..Ti,nosiš čežnju u kosi i miris mladih prolećnih noći na usnama i u ova pozna novembarska jutra..

        I opet okovaću ti uzglavlje lišajevima mesečine. Za tvoju misao izroniću najsjajnije bisere. Ubraću za tebe najlepše grozdove zvezda...

        Kažeš:“Opet bežiš lutalice....Beži , neće ti uspeti, stići ću te....“

        Znam nisam ti sudbina, a opet kradem te od tvojih vetrova nemiraca, puteva kojim idu samo mlade ptice. Ipak  krašću sa radošću sve trenutke ove šašave sudbine koja spaja nespojivo, dok se ne pretvorim u zaboravljenu laticu u tvom herbarijumu...

       I kažeš:

-Neću te pustiti?...

Pa dobro....držim te za reč....

Edited by Emma_, 2014-03-12 16:42:57