Jedan od onih dana

         Sanjala sam te noćas. I noć pre ove. I onu pre nje...

        A nema zapravo nikakvog razloga..Osim  ovih čudnih jesenjih boja koje me ekspresnim vremeplovom umeju da vrate u neka davna, i odavno zaboravljena vremena nekih nerenoviranih ulica dok se još osećao miris kestena u čežnjivim sokacima.

      Neko grešno jesenje sunce, i ti  moj princ, moje sve..Umeo si da me zasmeješ, umeo si najlepše da optrčiš kola i otvoriš mi vrata, poneseš me da ne uprljam štiklice, onako kao što se nosi nešto najdragocenije. Umeo si da napišeš najpše stihove samo za mene, doneseš ružu uvijenu u mašnu boje moje kose..

      Dao si mi osećaj vrednosti koga još  uvek tražim i danas u nekim jesenjim danima i momentima kad mi misli pobegnu.

     Umeo si ne znam kako, da postaneš deo moje stvarnosti i dugo,  još uvek deo mojih snova.

     Ne znam zašto nismo uspeli. Nisam osetila trenutak šašava i zanesena, blesavo zaljubljena.

    Neću ti pričati koliko sam patila...Ni o neprespavanim noćima, ni o danima sleđenog osmeha.

   Čuvaću uspomenu u kutiji za nakit, gde ponekad odložim i ostale neobuzdane emocije..neprikladne statusu uzorne...Kakva nikad neću biti..